Uputstvo za oružani ustanak

Uvodna napomena ili Uputstvo za revoluciju svakodnevnog života

Hal Foster, Prince Valiant, vol. 1, 1937–1938.
Nekoliko tabli stripa koje se pojavljuju i u filmu In girum imus nocte et consumimur igni
(Guy Debord, 1978).

U tekstu nema govora o oružanom ustanku. To pomalo deluje kao navlačenje na tanak led, kako pandura, tako i onih „aktivista“ koji u svom revolucionarnom žaru ostaju čvrsto na nekim starim i samoporažavajućim pozicijama. To je samo utisak, iako je izbor reči svakako provokativan; ali reč je o malom omažu jednom starom bundžiji, Ogistu Blankiju. Naslov teksta je doslovno preuzet iz njegovog „Uputstva“ iz 1868. Blanki je tu razmatrao isključivo vojne aspekte oružanog ustanka, u gradskom kontekstu, od organizacije trupa do izgradnje i odbrane barikada, naglašavajući da se tu ne bavi „političkim i društvenim pitanjima“, osim što je dodao da se „podrazumeva“ da se „revolucija mora sprovesti u ime rada protiv tiranije kapitala“ i da bi „obnovila društvo na temelju pravde“.[1]

Situacionisti, međutim, predlažu temeljno preispitivanje samog pojma revolucije i još jednom pokušavaju da, ako ne tako detaljno, onda ništa manje eksplicitno nego Blanki svoja razmatranja o izboru oružja ili kvalitetu kaldrme za ulične barikade, približe svoju ideju o „revoluciji svakodnevnog života“ – ili o „revolucionarnom stvaranju života“, kako još kažu u ovom tekstu.

To nije nešto manje već nešto mnogo više od onoga čemu su težili stari revolucionari – kao i svi oni koji danas maniristički ponavljaju njihove postupke i način razmišljanja. Cilj revolucije – ako ostajemo pri tom izrazu, kojem tako možda samo vraćamo neophodni naboj, i ako odmah možemo da isprobamo još neke formulacije – ujedno je i njen aktuelni sadržaj, a ne neka udaljena tačka: to nije „revolucionarno osvajanje vlasti“ (Društvo spektakla, teza 86), niti neka buduća društvena „harmonija“ (u ovom tekstu), odnosno, neko uzorno racionalizovano društveno uređenje, već odbacivanje samog okvira vlasti (kao glavne poluge Velike promene), u našem svakodnevnom razmišljanju i ponašanju, i osvajanje prostora za autonomnu izgradnju života, iskustva, odnosa, kao i novih materijalnih oslonaca tako shvaćenog života. Cilj je novi prostor, nova širina, za ličnu i komunalnu autonomiju i samoodređenje, a ne neki novi uniformni poredak, zacrtan unapred; prostor za nove ljudske aktivnosti, a ne neko strogo utvrđeno stanje; ne planovi i „rešenja“ već uslovi za rešavanje stvari i samostalno određivanje ciljeva. Naglasak je na dinamici, kretanju, otvorenosti za razne ishode, lične i kulturne, a ne samo za jedan, koji nameće sadašnja, sada već milenijumska, organizacija-predstava života. To je, najzad, poziv na bezuslovnu obnovu samog ljudskog iskustva, ovde i sada, nezavisno od svih istorijskih ishoda i perspektiva ili od stanja „sveta“ ili onog u glavama „drugih“. Šta uostalom raditi, kako živeti, čak i ako u principu (ovde samo retorički) pristajemo na Veliko čekanje: da se „mase osveste“, da se „steknu neophodni materijalni uslovi“, da Istorija obavi svoje?

Reč je o gordijevski prostom, ali tako temeljnom izokretanju perspektive da to ni situacionisti nikada nisu uspeli da artikulišu potpuno nedvosmisleno, bez povremenog oslanjanja na neke stare pojmove i očekivanja, što se oseća i u ovom tekstu. (Kao i na drugim mestima: retorički uzmaci na „aktivističke“ pozicije – koje su u svojoj permanentnoj avanturi stalno odbacivali i još pravili sprdnju od njih – uopštene projekcije o mogućoj „organizaciji društva“, s obzirom na raspoložive tehnologije i druga sredstva, itd.) Ali ako ne potpuno, uradili su to dovoljno dobro. Ipak, ta središnja ideja celog njihovog pokušaja ostala je skoro potpuno zanemarena. Iz generacije u generaciju, „aktivisti“ su nastavili da – sve neubedljivije, kako su se udaljavali od uslova i motivacije svojih uzora – ponavljaju stare političke mantre. „Revolucija svakodnevnog života“, ako se uopšte i razmatrala kao predlog, ostala je samo lepa poetska zamisao; zna se kako se stvari menjaju „realno“. Put Promene, po tom uvreženom shvatanju, vodi samo kroz vlast ili kroz pritiske na vlast, kroz neki oblik komunikacije s tom obaveznom instancom ili direktno učešće u njoj – ili kroz neki odlučujući društveni obračun. Takva očekivanja, naravno, obezbeđuju samo kontinuitet odnosa moći, uz stalne i nikad zadovoljavajuće promene određenih propozicija – i isto tako kontinuiranu degradaciju potencijala za ličnu i komunalnu autonomiju. Koliko god neke situacije bile hitne, neki protesti nužni, neka iskustva zajedničkog otpora ili samoodbrane važna, ostaje ključni nedostatak, čak i kada se u nekim od tih bitaka ili samo pogađanja „pobeđuje“ (veće plate, odbrana radnih mesta ili nekih lokalnih resursa, bolji društveni servisi, itd.): ne nastaje ništa novo; novo biće, novi odnosi, novi oblici života, saradnje, ali i sukoba (svi putevi su blokirani), samo duž nekih drugih linija. Nema sadržaja, nove ljudske supstance, na osnovu koje bi se, na neki autonoman način, mogle razviti nove forme, stvoriti nova situacija. Ionako redukovano polje ljudskog iskustva dodatno se redukuje na svega nekoliko specijalizacija, odnosno uloga, u ovom slučaju, na ulogu „društvenog“ ili „revolucionarnog aktiviste“ – političkog robota, člana Vojske spasa – kod koje je ta redukcija ujedno i najveća. Opšti konformistički ishod takvog delovanja – uvek isti protesti i zahtevi nezadovoljnih, ali suštinski lojalnih korisnika – ne bi trebalo da nas iznenađuju.

Ta večita porodična drama ima i druge aspekte. Ali to nas ovde više ne zanima. Tu perspektivu treba odmah odbaciti i otvoriti se za sve konsekvence nove orijentacije. Drugačije iskustvo počinje odmah. „Princ Valijant kreće u svoju opasnu misiju, sam…“ (Debor, In girum, 1978, ovde na koricama bukleta). To je polazna tačka: napuštanje svih lažnih i otuđenih kolektiviteta i bacanje naglavačke u ličnu avanturu – na putu ka drugima (koje možda nećemo sresti), ka novom, smislenijem, bogatijem iskustvu (koje će vas samo još više otuđiti od okruženja u kojem ste se formirali), ka novim susretima i saradnjama, možda i ka trajnijim zajednicama (možete ostati i sami ili nasukani na nekim sasvim drugim obalama), ali sigurno ne na putu u „solipsizam“ ili liberalni „individualizam“. I eto nove političke činjenice, tog famoznog „revolucionarnog činioca“ za kojim se toliko tragalo: bića koje od cele ove kulture („materijalne zajednice kapitala“, rekao bi Kamat) više ne očekuje ništa i koje svoju aktivnost više ne uslovljava bilo čime, čak ni „šansama“ za neku širu promenu. Ta bezuslovna lična pozicija je klica svega. Pogled seže dalje, menja se cela mapa ljudskih prioriteta, sve opet dolazi u pitanje, iz novog ugla. Kroz nove debate i pokušaje treba videti šta to sve konkretno znači.

Uputstvo za oružani ustanak

„Šta je to tamo? Razmotrili smo sve prepreke! Da li je to neki NEPOZNATI ZID?“
Divertirani strip iz SI br. 6, druga stranica originalnog teksta.

Ako je danas apsurdno pričati o revoluciji, to je očigledno zato što je organizovani revolucionarni pokret odavno nestao iz modernih zemalja, u kojima je i skoncentrisano najviše mogućnosti za odlučujući društveni preobražaj. Ali sve ostale alternative su još apsurdnije, zato što podrazumevaju prihvatanje postojećeg stanja, na ovaj ili onaj način. Ako je izraz „revolucionarno“ danas lišen unutrašnjeg naboja, do te mere da se koristi u reklamnoj industriji pri opisivanju najmanjih izmena u procesu proizvodnje robe, onda razlog treba tražiti u činjenici da više niko ne ukazuje na mogućnost neke suštinski poželjne promene. Revolucionarni projekat se danas našao pred sudom istorije: optužen je zbog neuspeha, zato što je stvorio nov oblik otuđenja. To se svodi na konstataciju da se vladajuće društvo pokazalo sposobnim da se na svim nivoima stvarnosti odbrani daleko uspešnije nego što su to revolucionari očekivali. Ali to ne znači da je postalo prihvatljivije. Stvar je samo u tome da revoluciju treba ponovo izmisliti.

To nas suočava sa određenim problemima, za koje bi narednih godina trebalo ponuditi teorijska i praktična rešenja. U sažetom obliku možemo pomenuti teme kojima bi se što hitnije trebalo pozabaviti.

Među tendencijama ka ponovnom udruživanju, koje se ovih godina ispoljavaju u raznim manjinskim frakcijama evropskog radničkog pokreta, trebalo bi izdvojiti i podržati samo one najradikalnije: one koje polaze od programa radničkih saveta. Ne sme se gubiti iz vida da neki elementi skloni izazivanju pometnje nastoje da se umešaju u raspravu o ovim pitanjima (videti, na primer, nedavno postignut dogovor između „levičarskih“ filozofsko-socioloških časopisa raznih zemalja).

Grupe koje teže stvaranju revolucionarne organizacije novog tipa, nailaze na velike teškoće kada unutar takvih organizacija pokušavaju da uspostave novi tip ljudskih odnosa. Nema sumnje da stalni društveni pritisak ne pogoduje takvim pokušajima. Ali, ukoliko se u tome ne uspe, pomoću još neisprobanih eksperimentalnih metoda, nikada nećemo iskoračiti iz začaranog kruga specijalizovane politike. Zahtev za učešćem svih, umesto da bude apsolutna praktična nužnost za jednu zaista novu organizaciju, a potom i za organizaciju društva u celini, svodi se na nivo apstraktnih i moralističkih lepih želja. Iako borci više nisu pûki izvršioci odluka partijskih lidera, ipak se izlažu opasnosti da budu svedeni na nivo posmatrača onih među njima koji se smatraju najkvalifikovanijim za vođenje politike kao specijalizovane delatnosti i da tako reprodukuju isti onaj pasivni odnos koji je bio glavno obeležje starog sveta.

Kreativnost i učešće ljudi mogu se podstaći zajedničkim projektima, koji se eksplicitno bave svim aspektima života. Jedini način da se „mase probude“ jeste da im se ukaže na strahovit raskorak između moguće konstrukcije života i njegovog sadašnjeg siromaštva. Bez kritike svakodnevnog života, revolucionarna organizacija postaje izdvojena sredina, podjednako konvencionalna i u krajnjoj liniji podjednako pasivna kao i ona letovališta koja služe kao ambijenti specijalizovani za upražnjavanje moderne dokolice. Sociolozi kao što je Anri Rejmon (Henri Raymond), koji je izučavao slučaj turističkog mesta Palinuro,[2] izneli su na videlo mehanizam spektakla koji tamo, na nivou igre, reprodukuje odnose koji vladaju u društvu u celini. Ali, on je, na primer, naivno pohvalio „mnoštvo mogućnosti za ljudske kontakte“, ne shvatajući da pûko kvantitativno povećanje broja tih kontakata ne doprinosi njihovom kvalitetu već ih ostavlja podjednako površnim i ispraznim kao i ma gde drugde. Čak i unutar revolucionarne grupe koja je u najvećoj meri antihijerarhijska i liberterska, komunikacija među ljudima nije nužno zagarantovana postojanjem zajedničkog političkog programa. Sociolozi, naravno, podržavaju reformu svakodnevnog života i kompenzaciju u vidu godišnjih odmora. Ali revolucionarni projekat ne može da prihvati klasični pojam igre koji je prostorno, vremenski i kvalitativno ograničen. Revolucionarna igra stvaranja života protivi se svim uspomenama na prošle igre. Da bi ponudila neku protivtežu načinu života koji se vodi tokom 49 nedelja rada, turistička sela „Mediteranskog kluba (Club Méditerranée)“ oslanjaju se na polinežanski bofl od ideologije, donekle slično Francuskoj revoluciji, koja se predstavljala kao travestija republikanskog Rima ili kao što današnji revolucionari sebe uglavnom zamišljaju ili predstavljaju u ulozi aktiviste, boljševičkog ili nekog drugog tipa. Revolucija svakodnevnog života ne bi smela da svoju poeziju pozajmljuje iz prošlosti, već samo iz budućnosti.

Marksistička teza o „uvećanju slobodnog vremena“ doživela je neke opravdane kritičke korekcije, na osnovu iskustava sa ispraznom dokolicom u modernom kapitalizmu: sada je jasno da je preduslov pune slobode vremena preobražaj rada i njegovo prisvajanje, s ciljevima i u uslovima koji se po svemu razlikuju od onih koji određuju današnji prinudni rad (uporediti sa stavovima grupa koje objavljuju časopise Socialisme ou Barbarie u Francuskoj, Solidarity for Workers’ Power u Engleskoj i Alternative u Belgiji). Ali oni koji naglasak stavljaju isključivo na nužnost promene sâmog rada i njegove racionalizacije, koja bi ga učinila privlačnijim, rizikuju da zanemarivanjem slobodne sadržine života (to jest, razvoja materijalno utemeljene kreativne moći, koja prevazilazi tradicionalne kategorije radnog vremena i dokolice) obezbede ideološko pokriće za harmonizaciju postojećeg proizvodnog sistema u cilju njegove veće efikasnosti i isplativosti, jer ne dovode u pitanje sâmo iskustvo rada u takvoj proizvodnji i nužnost takvog načina života. Slobodno konstruisanje celokupnog prostora-vremena ličnog života predstavlja osnovni zahtev, koji treba braniti od svih snova o harmoniji koje nam serviraju ambiciozni menadžeri predstojeće društvene reorganizacije.

Različiti aspekti dosadašnje situacionističke aktivnosti mogu se razumeti samo iz perspektive novog izbijanja revolucije, koja će biti u isti mah kulturna i društvena i čije će polje delovanja od samog početka biti mnogo šire nego u svim njenim prethodnim pokušajima. SI ne želi da vrbuje učenike ili sledbenike, već da okupi ljude sposobne da se posvete tom zadatku u godinama koje slede, s najvećom predanošću i ne obazirući se na etikete kojima će ih častiti. To znači da se moramo odreći ne samo ostataka specijalizovanih umetničkih aktivnosti, već i ostataka specijalizovane politike, a naročito onog posthrišćanskog mazohizma svojstvenog tolikom broju intelektualaca iz te oblasti. Ne tvrdimo da smo stvorili neki novi revolucionarni program. Samo kažemo da će taj program u nastajanju jednoga dana osporiti postojeću stvarnost i da ćemo učestvovati u tom pokretu osporavanja. Šta god da se desi sa svakim od nas pojedinačno, novi revolucionarni pokret neće nastati ako ne uzme u obzir ono na čemu smo zajednički radili i što se može sažeto definisati kao prelaz sa stare teorije o permanentnoj revoluciji ograničenog obima na teoriju opšte permanentne revolucije.

[1] Auguste Blanqui. Instructions pour une prise d’armes. L’Éternité par les astres, hypothèse astronomique et autres textes (1868–1869), Société encyclopédique française, Editions de la Tête de Feuilles, 1972; Sens & Tonka, Paris, 2000. Prevedeno u odlomku, kao „Instrukcija za oružani ustanak“, u Auguste Blanqui, Kritika društva i ostali radovi, priredio Mile Joka, Školska knjiga, Zagreb, 1979, str. 105–112. Fr., https://www.marxists.org/francais/blanqui/1866/instructions.htm; eng. (bolji prevod), https://blanqui.kingston.ac.uk/texts/instructions-for-an-armed-uprising-1868/

[2] Henri Raymond, „L’utopie concrète: recherches sur un village de vacances (Konkretna utopija: istraživanje jednog odmarališta)“, Revue française de sociologie, Année 1960, Volume 1, Numéro 3, str. 323–333. (Prim. prev.)