<em>Svakodnevnim obuzdavanjem i frustriranjem kapitalizam nameće svoje norme,
utiskuje svoj karakter, deli svoje uloge, emituje svoj program.

Ulazeći na sve načine, unosi svoje korene smrti u našu utrobu,
oduzimajući nam organe, menjajući naše životne funkcije,obogaljujući nam užitke,
podvrgavajući sve doživljaje kontroli svoje dželatske administracije.

Društveni teror shvaćen kao individualna krivica od svih nas stvara bogalje,
otsečene od naših tela i tela drugih. On ugnjetava, isključuje i neutrališe
sve želje koje ne reprodukuju strukturu dominacije.

Javna ‘erotizacija’ društvene realnosti, organizovana i konotrolisana
od strane menadžera proizvodnje, ima za cilj jedino da učini efikasnijim
funkcionisanje zvaničnog libida.

Daleko od toga da umanjuje seksualnu bedu, ova trgovina joj samo povećava polje,
šireći opseg frustracija i željá… omogućavajući transformaciju
želje u prinudnu potrebu za potrošnjom… i obezbeđujući proizvodnju
potražnje, pokretač kapitalizma.</em>

Dominantna društvena realnost nameće nam banalni i ponavljajući dualizam, kroz mehanizam dva primarna seksualna organa, ograničenog repertoara i fiksiranog vektora (tj. uvek A u B, nikad B u A). Od ovog monotonog para zavisi hijerarhija klijentskih organa i zona, čija seksualnost potiče od primarne seksualnosti kurca i pičke. Ove klijentske zone su seksualne jedino zbog: ‘svog kapaciteta da uzbude pičku i/ili kurac’ i/ili ‘postojanja fiksiranog vektorskog nervnog puta unutar organizma, između ovih zona i primarnih organa’.

Kurac i pička. Ili, pre, kurac ili pička. Cev s rupom u sebi, i rupa s cevi iza sebe. Kakvo je to sranje? To je ono što nam kapitalizam nudi da bismo apsorbirali neuređeni beskrajni erotizam naših želećih tela. Dva organa koji su zapravo jedan organ, izokrenut ka spolja ili ka unutra (plus dupe, koje dodaje mutnu pseudo-varijantu).

Ne želimo bolje pičke i kurčeve – to je reformizam najočiglednije vrste. Naši zahtevi imaju najbolji trockistički šmek: ne samo da su potpuno razumni i poželjni, već je i kapitalizmu nemoguće da ih ispuni, a da ne prizna prevaru dominantne realnosti.

Ovo su naši minimalni zahtevi:

1) Odvojivi kurčevi, pičke i klitorisi, koji mogu lako da se prikače na bilo koji deo tela. (Kurčevi mogu da budu površinski, dok bi sve osim reproduktivnih funkcija ispunjavao klitoris.)

2) Mnoštvo seksualnih organa za svaku osobu, raznih veličina, broja, boje i varijanti. (Ako Durex to može…)

3) Novi seksualni organ, na principu bradavice balona, koji može da bude i konkavan i konveksan.

4) Voljom-kontrolisane treplje, prikačene na ivice i kurčeva i pički, kombinujući najbolje sposobnosti prstiju, klitorisa i jezika, ali s poboljšanom osetljivošću i pokretljivošću.

5) Brojne treplje, raspoređene po volji preko cele površine tela.

6) Dodatne oči, kombinovane s drugim organima po individualnoj želji.

7) Organi poput električne jegulje, sposobni da uzrokuju blagi električni šok kroz telo, ili bilo koji njegov deo.

Odgovori na vaša pitanja

Pitanje: Kako možemo da zahtevamo sve to od kapitalizma, kada on to ne može da nam pruži?

Odgovor: Ovaj slučaj nije ništa drugačiji od bilo kog zahteva kojeg vredi formulisati. Kapitalizmu uvek nedostaje volja/sposobnost da ih ispuni. Kako bi Kapital Smrti mogao da poseduje ili stvori tehnologije za zadovoljavanje potreba života i želje? Naše želje organizujemo u vidu zahteva samo da bismo pokazali/e identitet između njihove realizacije i kolapsa dominantnog filma realnosti.

P: Nisu li vaši zahtevi ipak utopijski? Možemo reći i fantazijski – čak i nemogući…

O: Ima li ikog/ikoje koji/a već nije doživeo/la sva ova stanja? Zar nije očigledno da mi opisujemo samo grube aproksimacije erotske realnosti buđenja iz sna u vođenje ljubavi, stvarnih fantazija, stvarnih halucinacija, stvarnog delirijuma? Sve što treba da uradimo je da promenimo brzinu kojom skeniramo realnost: ona je već u skladu sa našim željama, sve dok su to stvarne želje. Kapitalizam je pažljivo izrađen mehanizam za kontrolisanje brzine skeniranja. Sledeće pitanje.

P: Vi kao da uopštavate pojam seksualnosti do te mere da prestaje da opisuje bilo šta posebno.

O: Upravo tako. ‘Seksualnost’ kako se trenutno doživljava mora biti likvidirana – zato što je čvrsta, fiksirana, nepokretna, inertna, posebna. ‘Seksualnost’ je vrsta dominacije; ‘seks’ je besmislena veza koja prikriva dosadu, baš kao i čačkanje nosa ili češanje. Opšta seksualnost, kao opšte samoupravljanje, zamenjuje seks erotizmom celog tela, transformišući čačkanje nosa i češanje u ekvivalentne erotske činove… osim što više ne mogu da se smatraju – kao ni opšta seksualnost – za uperene aktivnosti. Jedna od naših najvažnijih kritika trenutnih seksualnih organa je da ima nečeg vrlo trodimenzionalnog u vezi s njima. Oni prosto sede tu, čekajući da budu zabavljeni. U ovom smislu su tri dimenzije jednake jednoj dimenziji: individualističkoj, takmičarskoj. Opšta seksualnost mora biti četvorodimenzionalna, nedimenzionalna, bezdimenzionalna – čak bi i dve dimenzije bile bolje od tri. Zapravo, podsećate nas da smo prenebregnuli/e dvodimenzionalne zahteve: seksualni organi kao površine, preseci, da klize, pritiskaju, magnetizuju jedan drugog i uzajamno se penetriraju; ljubavne razmene molekula.

Opšta seksualnost, kao i opšte samoupravljanje, neće postojati dok se ne ukinu seksualne lokacije na telu, seksualna geta ili seksualna svetilišta, seksualni koncetracioni logori ili seksualni moćnici. Moramo da uništimo svaku izdvojenu seksualnu silu. Moć mašti i telu – jer su jedno isto.

Kao lokalizovan događaj u prostor-vremenu, orgazam je samo reprezentacija seksualnog zadovoljstva, spektakl seksualnog uživanja, spektakl seksualnosti, zlatna olupina na duginom kraju; izdvojena moć seksualnih organa. Orgazam mora biti zamenjen; isto tako, sterilna dihotomija simpatetičkih i parasimpatetičkih nervnih sistema mora da bude isprepletena.

Umnožavanje šarenila seksualnih organa je samo korak na pola puta, uvod u san, između mrtvog seksa i žive, opšte seksualnosti celog tela.

Ljubavnici/e celog sveta, ustajte!

Nemate ništa da izgubite, osim svog osećaja izgubljenosti…