„Was ist der Dadaismus und was will er in Deutschland?“, Berlin, 1919;
prvi put objavljeno u Der Zweemann (Hannover) br. 2, decembar 1919, str. 18–19;
zatim u R. Huelsenbeck, En avant Dada, 1920, str. 29–31.
Preuzeto iz Anri Bear i Mišel Karasu, Dada: istorija jedne subverzije
(Henri Behar, Michel Carassou, DADA. Historie d’une subversion, Fayard, Paris, 1990),
Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1997, str. 48.
Na osnovu prevoda Jelene Stakić (uz neke korekcije).
povodom dadaističko-anarhističke priredbe „Zašto si dao sendvič psu?“,
Marijane i Armana Jeričević, Pazin, LG galerija, 27. III 2014.
Raoul Hausmann
Šta je dadaizam i koji su njegovi ciljevi u Nemačkoj?
Istorijski kontekst
„Spartakovski“ ustanak u Berlinu izbija u novembru 1918. Ugušen je već u januaru 1919, a njegove vođe, Roza Luksemburg i Karl Libkneht, ubijene na najbrutalniji način. Glavni oružani oslonac privremene socijaldemokratske vlade, pored demoralisane redovne vojske, bili su „Freikorps“, grupe vojnika-plaćenika, koje su tumarale Nemačkom posle poraza iz 1918. Socijaldemokratski poslanik i Narodni opunomoćenik za pitanja vojske i mornarice, Gustav Noske, koji je preuzeo komandu nad tim trupama, ovako je opisao situaciju pred napad na radnike i pobunjenike u Berlinu: „Zahtevao sam da se donese odluka. Neko je rekao: ’Onda ti to uradi!’ Na šta sam kratko odgovorio: ’U redu! Neko mora da bude pas gonič! (doslovno, Bluthund, „krvoslednik“, pas svetog Huberta, koji sledi miris krvi progonjene divljači). Ne bežim od odgovornosti!’.“[1] Ipak, ustanci, štrajkovi i pokušaji osnivanja „sovjetskih republika“ nastavili su se sve do jeseni 1919 (Rur, Saksonija, Rajnska obast, Tiringija, Bremen, Hamburg, Minhen). U martu 1919, u Berlinu ponovo izbijaju masovni radnički štrajkovi, sa još krvavijim ishodom (oko 1200 ubijenih civila, naoružanih i nenaoružanih, opet po naređenju Noskea). To je bila klima u kojoj je 1918. osnovana berlinska dadaistička grupa, koja je u junu 1919. objavila i ovaj manifest. (AG)
Šta je dadaizam i koji su njegovi ciljevi u Nemačkoj?
I
Dadaizam zahteva:
1. Međunarodno, revolucionarno ujedinjenje svih ljudi, stvaralaca i intelektualaca, iz celog sveta, na osnovama radikalnog komunizma.
2. Uvođenje progresivne nezaposlenosti, pomoću sve veće mehanizacije, u svim delatnostima. Samo kroz nezaposlenost pojedinac može steći pouzdan uvid u životne činjenice i konačno se prilagoditi samom iskustvu.
3. Da se smesta ukine privatno vlasništvo (socijalizacija) i uvede komunalna ishrana za sve; pored toga, podizanje gradova svetlosti i vrtova koji bi pripadali društvu kao celini i pripremali ljude za stanje slobode.
II
Centralno veće zahteva:
a. Besplatne, svakodnevne obroke, za sve stvaraoce i intelektualce, na trgu Potsdam (Berlin).
b. Obavezno pristupanje celokupnog sveštenstva i svih učitelja dadaističkoj veroispovesti.
c. Najbrutalniju borbu protiv svih tendencija samozvanih „duhovnih pregalaca“ (Hiler, Adler),[2] protiv njihovog zakamufliranog buržujstva, protiv ekspresionizma i postklasičnog obrazovanja, koje veliča grupa Sturm.[3]
d. Da se odmah počne sa izgradnjom državnog Centra za umetnost, da se ukine osećaj vlasništva u novoj umetnosti (ekspresionizam), budući da je duh posedovanja potpuno isključen iz nadindividualnog dadaističkog pokreta, koji oslobađa svekoliko čovečanstvo.
e. Uvođenje simultane poezije[4] kao molitve komunističke države.
f. Rekviziciju crkava za izvođenje bruitističke,[5] simultane i dadaističke poezije.
g. Uspostavljanje Dadaističkog veća za redizajniranje života, u svakom gradu sa više od 50.000 stanovnika.
h. Da se smesta i u velikim razmerama pokrene dadaistička propagandna kampanja, sa 150 cirkusa, radi edukacije proletarijata.
i. Da se svi zakoni i propisi podnose na odobravanje Centralnom dadaističkom veću.
j. Da se smesta regulišu svi seksualni odnosi, u skladu sa stavovima međunarodnog dadaizma, kroz osnivanje Dadaističkog seksualnog centra.
Centralno dadaističko revolucionarno veće
Nemačka grupa: Hausman, Hilzenbek, Golišev.
Kancelarija: Šarlotenburg, Kantštrase 118.
Prijave za članstvo se primaju u kancelariji.
[1] Gustav Noske, Von Kiel bis Kapp. Zur Geschichte der deutschen Revolution, Berlin 1920, str. 68.
[2] Kurt Hiller (1885–1972, greškom „Hitler“, u prevodu knjige Dada: istorija jedne subverzije, u kojoj se nalazi ovaj manifest): esejista, pacifista i socijalista, sarađivao sa radikalnim ekspresionističkim časopisom Der Aktion. Alfred Adler (1870–1937), osnivač „individualne psihologije“.
[3] Der Sturm, najuticajnija i najdugotrajnija ekspresionistička publikacija (1910–1932).
[4] I pored sve „političke naivnosti“ berlinskih dadaista, koja se rutinski navodila kao jedan od njihovih glavnih atributa, i koju su neki od njih kasnije laka srca priznavali (Richard Huelsenbeck, Hannah Höch), ovaj deo je posebno zanimljiv, zbog raskoraka, u isti mah lucidnog i tragičnog, sa onim što će „komunizam“ postati samo malo kasnije: naime, dadaistička simultana poezija je značila paralelno čitanje ili izvođenje najdisonantnijih tekstova, odnosno govora. Iz nerazgovetne i često nesnosne larme, ponekad se rađao novi, oslobađajući sklad. Pokazalo se da onaj „ozbiljni“, nedadaistički i neludički „komunizam“ nije imao mnogo poverenja u tu polifoniju. (AG)
[5] Bruitizam, „umetnost buke“.