Naslov: Veliki prasak modernosti
Podnaslov: Inovacija kroz vatreno oružje, ekspanzija kroz rat: pogled unazad ka poreklu apstraktnog rada
Autor: Robert Kurz
Datum: 2002.
Napomene: Prevod: Burevesnik, 2017. Izvor engleskog prevoda i nemačkog originala: www.exit-online.org Prevedeno sa engleskog, naslov teksta: The “Big Bang” of Modernity, Innovation through Firearms, Expansion through War: A Look back to the Origins of Abstract Labor.

Uvod

Prosvetiteljski mit o tome kako je moderni sistem robne proizvodnje proizašao iz „civilizujućeg procesa“ (Norbert Elias) kao proizvod miroljubive trgovine i razvoja, buržoaske industrije, naučne radoznalosti, izuma koji su poboljšali životni standard i smelih otkrića suprotstavljenih surovoj kulturi takozvanog srednjeg veka, pokazao se istrajnim. Za nosioca svih ovih divnih stvari naimenovan je moderni „autonomni subjekt“, koji se navodno oslobodio feudalno-agrarnih stega u korist „slobode pojedinca“. Prava je šteta, stoga, što oblik proizvodnje koji se uzdigao iz ovog mnoštva čistih vrlina i progresa odlikuju masovno siromaštvo, globalna pauperizacija, svetski ratovi, krize i uništenje.

Istinski razorni i ubilački rezultati modernizacije ukazuju na poreklo drugačije od onog na koje upućuje zvanična ideološka bajka. Od kada je Maks Veber (Max Weber) ukazao na ideološku vezu između protestantizma i kapitalizma, istorija porekla modernosti je klasifikovana samo ugrubo i nimalo kritički.

Uz izvestan stepen „buržoaske lukavosti“ motivi i razvoj događaja koji su doveli do modernog sveta su uglavnom prikriveni, kako bi ružičasta zora buržoaske slobode i oslobođenja sistema robne proizvodnje osvanula u svojoj lažnoj nevinosti.

Međutim, postoji i pristup suprotan zvaničnom istorijskom narativu, pristup koji otkriva da poreklo kapitalizma u ranom modernom periodu ni na koji način nije posledica mirne ekspanizije tržišta, već pre da je po svojoj prirodi militarističko-ekonomskog karaktera. Istina je da su već u antičkom periodu postojali novac i robni odnosi, trgovinske rute i manja i veća tržišta, ali sve ovo bez mogućnosti da se ikada razvije sistem poput modernog totalitarnog monetarnog/tržišnog sistema. Kao što je to Marks primetio, uvek su postojale ekonomske „niše“ smeštene na rubovima agrarnih ekonomija. Ideja da se poreklo sistema, u kojem se novac kao „automatski subjekt“ (Marks) hrani samim sobom, ne nalazi samo u protestantskoj revoluciji, već i u pronalasku vatrenog oružja u vojskama rane modernosti, javlja se čak i u istraživanjima Maksa Vebera.

Ali Veber, kao ozloglašeni ideolog starog nemačkog imperijalizma, očigledno nije imao interesa za dalje praćenje i sistematizaciju tih misli. Već je socijalni i ekonomski istoričar Verner Zombart (Werner Sombart) eksplicitno ukazao na vojno-ekonomske korene modernosti u svom delu Rat i kapitalizam iz 1913. Ali ni on nije dalje sledio taj trag, pošto se ubrzo nakon toga priključio redovima vodećih ratnohuškača, te ga je na kraju njegov antisemitizam odveo ka pristupanju nacistima. Više od pola veka je prošlo pre nego što se ekonomista Karl Georg Cin (Zinn) ( Topovi i kuga , 1989) u Nemačkoj ponovo prihvatio istraživanja veze između geneze kapitalizma i „političke ekonomije vatrenog oružja“, kao i istoričar moderne Džefri Parker ( Geoffrey Parker) ( Vojna revolucija, 1990) u anglofonom svetu. Iako su ove studije sadržale optužujuće dokaze, one nisu lišene apologetskih elemenata. Ružičastoj slici modernosti, nasleđenoj od prosvetiteljstva, dozvoljeno je da nam i dalje zamućuje vid.

Neuspesi istorijskog materijalizma

Moglo bi se pretpostaviti da će radikalna društvena kritika proistekla iz marksističkog miljea biti predodređena da preuzme temu tamo gde ju je buržoaska teorija ostavila i razviti je dalje. Na kraju krajeva, Marks je bio taj koji je analizirao ne samo destruktivnu funkcionalnu logiku „automatskog subjekta“ i obuhvaćeni društveni oblik „apstraktnog rada“ koji je odvojen od potreba, već je takođe prikazao i sve samo ne civilizovanu istoriju kapitalizma u neulepšanim terminima, na primer u poglavlju o „takozvanoj prvobitnoj akumulaciji“.

Mora se priznati da čak i u ovom opisu, vojno-ekonomsko poreklo logike kapitala ostaje nedovoljno istaknuto. Marksizam, koji se razvio posle Marksove smrti takođe je propustio da se ponovo prihati ove teme: istorija predindustrijskog razvoja sistema robne proizvodnje bila je problematična jer je, u pogledu marksističke doktrine, bila neobično neodređena.

Zapravo, u Marksovoj teoriji postoji razlog zbog kojeg je ova veza, koja je bila tako neprijatna za buržoaske apologete, morala biti potisnuta i od strane samih marksista. Centralna komponenta istorijskog materijalizma je opis istorije kao niza „neophodnih“ stadijuma razvoja u kojem kapitalizam takođe ima svoje mesto i kojem je čak pripisana „civilizujuća misija“ (Marks). Potpuno anticivilizujuća osnivačka istorija u kojoj je kapital – po Marksovim rečima – rođen dok su „krv i prljavština izlazili iz svake pore“, loše se uklapa u ovu konstrukciju koju smo nasledili od prosvetiteljske filozofije i Hegela, a koja je samo materijalistički primenjena i obnovljena kroz socijalizam.

Ako logika eksploatacije i apstraktnog rada nisu rođeni „iz utrobe“ predmodernog agrarnog društva kroz razvoj uvećanih proizvodnih snaga, već su zapravo puki „razvoj destruktivne moći“, razvoj koji se nametnuo i ugušio prirodnu ekonomiju od spolja kao strani princip, umesto da se razvijao izvan njenih uskih okvira, to bi ozbiljno protivrečilo premisama istorijskog materijalizma.

Kako bi sačuvali metateorijsku, istorijsku i filozofsku paradigmu, marksisti su prećutali i ranu razvojnu istoriju kapitalizma ili je klasifikovali suprotno činjenicama. Očigledno je glavni motiv bio strah od podsticanja reakcionarnog mišljenja, ali to je lažna alternativa, koja se konstantno uzdiže iz kontradikcija buržoaske ideologije. Mitologija progresa iz provestiteljskog doba sa jedne strane, reakcionarni kulturni pesimizam i agrarni romanticizam sa druge, samo su dve strane istog novčića. Žudnja za pozitivnim ontološkim formama čini osnov oba gledišta.

Ukoliko, međutim, prevlada negativni impuls za „zbacivanjem svih odnosa u kojima je čovek poniženo biće“, nije potreban nikakav ontološki konstrukt. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da se osnove istorijskog materijalizma mogu primeniti samo na jednu društvenu formu, na kapitalizam. Bez obzira na to, postavlja se pitanje kako se kapitalistički sistem proizvodnje razvio iz „političke ekonomije vatrenog oružja“.

Ne-viteška oružja

U nekom trenutku tokom XIV veka, negde u jugozapadnoj Nemačkoj, zasigurno je došlo do snažne eksplozije; nemarno sastavljena mešavina šalitre, sumpora i drugih hemikalija je pukla. Inkvizicijski monah koji je izvodio taj eksperiment zvao se Bertold Švarc (Berthold Schwarz). Precizniji podaci o njemu nisu dostupni, ali ta eksplozija je vrlo verovatno bila veliki prasak modernosti. Trebalo bi primetiti da su Kinezi poznavali barut daleko duže i takođe ga koristili ne samo za fantastične vatromete, već povremeno i za rat. Ali nisu razmišljali o tome da ga koriste kako bi lansirali projektile na veće udaljenosti, što je primena koja je imala dalekosežne posledice, u doslovnom smislu te reči. Ovakva primena bila je rezervisana za pobožne hrišćane Evrope. Najranija zabeležena upotreba topa seže u 1334. godinu, kada je biskup Nikolas I od Konstance branio grad Mirsburg pomoću jednog topa.

Tako se rodilo „vatreno oružje“, do današnjeg dana najzastupljenije oružje ubistava. Ovaj fundamentalni izum modernosti doveo je prvo do „vojne revolucije“ (Parker), koja je označila istorijski uspon Zapada. Već su u srednjem veku prepoznate posledice delotvornog dalekometnog oružja po društveni poredak. Ideološki strahovi te vrste stvoreni su oko 1000. godine, kada je samostrel uvezen sa Orijenta. Drugi Lateranski koncil je zabranio upotrebu ove alatke rata 1129. godine, kao „ne-viteškog oružja“. Nije uzalud samostrel postao glavno oružje lopova, odmetnika i pobunjenika.

Vatreno oružje učinilo je ponosnu, teško oklopljenju vitešku klasu potpuno smešnom u vojnom smislu. Grimelshauzen (Grimmelshausen; nemački pisac iz 17. veka), pišuči tokom Tridesetogodišnjeg rata o svom putu od nazadnog dečaka sa sela do vojnog oficira, napisao je u svom Simplicissimusu: „Ono što me je učinilo ovako velikim čovekom jeste činjenica da i najniži štalski momak može namrtvo upucati najhrabrijeg heroja na svetu; da barut nikada nije otkriven, međutim, bio bih primoran da pazim na ponašanje.“

„Vatrene cevi“ se zasigurno više nisu mogle naći u rukama autsajdera. Jer, čim su mogućnosti nove tehnologije jednom demonstrirane, više ih ništa nije moglo zadržati. Strahujući da će zaostati, i sitni i krupni lordovi pohrlili su ka eksplozivnom oružju. Nikakav koncil nije više mogao da pomogne; poznavanje upotebe novog oružja uništenja širilo se poput šumskog požara. U renesansnim gradovima severne Italije, gde je zanatstvo bilo relativno napredno, tehnologija vatrenog oružja razvijala se naročito brzo. Sva dostignuća i otkrića tokom ovog ranog perioda primenjena su iz veštine pravljenja i korišćenja topova.

Severnoitalijanski teoretičar Antonio Kornazano (Cornazano) opisao je odlučujuću ulogu vatenog oružja na početku 16. veka, praktično ispevajući pohvale u slavu topova, sa puno uzbuđenja opisujući ih kao „Madama la bombarda, čiji sin je puška. Ova vraška veština prevazišla je sve druge i otvorila utvrđene gradove njihovim neprijateljima, učinivši da čitave vojske drhte pred njenom rikom“. (Citirano u Zur Lippe, 1988, str. 37)

Pravljene su sve bolje puške i, pre svega, sve veći topovi, koji su mogli sve dalje da pucaju. Najveći među njima dobili su čak i lična imena. Kao odgovor na to, razvijene su nove tehnologije utvrđivanja. Tako je prvi podstrek ka modernizaciji istovremeno bio i trka u naoružavanju, i taj proces se periodično ponavljao sve do današnjeg vremena, postavši tako nekom vrstom zaštitnog znaka modernosti. Što su topovi i bedemi postajali veći i tehnološki razvijeniji, to je izraženiji postajao društveno-menjajući karakter „vojne revolucije“.

Izolovana vojna mašina

Brzo je postalo jasno da posledice pronalaska vatrenog oružja neće biti ograničene na jednostavnu promenu u vojnoj tehnologiji. Transformacija u organizaciji i logistici rata koja je usledila, zasekla je mnogo dublje u društvene odnose. Do tog trenutka su civilni i vojni oblici organizacije u agrarnim društvima bili najvećim delom istovetni. Po pravilu, svaki slobodni, punopravni građanin je takođe bio i vojnik, u meri u kojoj je morao da ispunjava određene vojne obaveze. Vojska je okupljana samo kada je najviša odgovorna vlast, bilo u vidu cara, kralja, vojvode ili konzula, „pozivala na oružje“ i vodila je u rat. Između ovakvih događaja generalno nije postojao vojni aparat vredan pomena. Mada su neke velike imperije poput kineske ili rimske imale više ili manje moćne stajaće vojske, ove su ostavile tek površan uticaj na način proizvodnje ili način življenja u određenom društvu, bez obzira na to koliko su skupe ili složene bile.

Odlučujuća razlika leži u problemu opreme. Predmoderni ratnici nosili su svoje oružje sa sobom i imali ga pri sebi svakodnevno, ili su ga držali u svom domu. Kacige, štitove i mačeve mogao je proizvoditi skoro svaki seoski kovač, a svaki pastir je znao kako da koristi luk i strelu ili praćku. Celokupna logistika rata mogla se organizovati na decentralizovan način. Ovo je u potpunosti odgovaralo decentralizovanim odnosima visokorazvijenog agrarnog društva. Centralna vlast, čak i despotska, imala je ograničen uticaj i njen domašaj se jedva doticao svakodnevnog života.

Sa modernim vojnim inovacijama, međutim, sve to je postalo stvar prošlosti. Muskete, a pogotovo topovi, nisu se mogli proizvoditi u bilo kom selu i zatim skladištiti u domu; nisu čak ni mogli biti nošeni sa sobom. Instrumenti smrti su odjednom dosegli viši red i slomili okvire ljudskih odnosa. Na neki način, arhetip modernosti pronalazimo u topu: naime, to je alatka koja počinje da kontroliše svog tvorca. Razvila se nova industrija naoružavanja i smrti, koja je bila prototip za kasniju industrijalizaciju, i čiji smrad leševa moderno društvo, uključujući i demokratije globalnog tržišta, nikada nije uspelo da spere.

Vojni aparat je počeo da se oslobađa civilne organizacije društva. Veština ratovanja postala je specijalizovana oblast zanimanja, a vojske su postale trajne institucije koje su počele da dominiraju ostatkom društva, kako to Džefri Parker pokazuje u svom istraživanju: „Povezan sa tim razvojem bio je značajan rast veličine vojski širom Evrope (oružane snage nekoliko država su desetostruko uvećane između 1500. i 1700. godine), i usvajanje ambicioznijih i kompleksnijih strategija osmišljenih da ove uvećane vojske stave u akciju. [...] konačno, vojna revolucija je dramatično naglasila uticaj rata na društvo: ona je sa sobom povlačila veće troškove, nanošena je veća šteta, a uvećane vojske su predstavljale veće administrativne izazove.“ (Parker, 1988, 2)

Na taj način su društveni resursi preusmereni u vojne svrhe do nečuvene mere. Ponekad je dolazilo do neke vrste rasipničkog militarizma, ali nikada na ovoliko duge periode i nikada uključujući toliko veliki deo društvene proizvodnje. Novi oružani i vojni kompleks rapidno se razvio u nezasitog Moloha koji je progutao čudovišne količine materijala, i kojem su žrtvovani najveći društveni potencijali. Uprkos, ili možda zahvaljujući, njihovim mnogobrojnim junačkim pesmama i ratničkom držanju, pred-moderne kulture konzumirale su relativno malo naoružanja; njihovi ratovi gotovo mogu delovati kao bezopasne čarke.

Što se ovoga tiče, Karl Georg Cin pravi poređenje koje još manje pohvalno za modernost: „Meren razvojem tehnologije oružja u 14. veku, srednji vek [...] je na raspolaganju imao samo relativno slabu vojnu silu. Vojska i naoružanje opeterećivali su srednjovekovno društvo daleko manje nego u modernom periodu. Proporcija poljoprivrednog viška korišćenog u svrhu destrukcije ostala je relativno slabašna tokom srednjeg veka; u suprotnom ne bi bilo dovoljno da se uloži u neophodni razvoj poljoprivrede, niti bi bilo podignuto toliko katedrala, novih gradova ili utvrđenja. Naizraženija razlika između srednjeg veka i modernog perioda leži u fundamentalno drugačijem kvalitetu tehničkog progresa: poljoprivredni napredak u srednjem veku, urbano naoružavanje i luksuzna tehnologija uz zanemarivanje poljoprivrede u moderni.“ (Zinn 1989, 58).

„Madame la bombarda“ ne samo da je proždrala neproporcionalan deo društvene reprodukcije, već je i monetarizovanoj ekonomiji dala odlučujuć podstrek, koji je do tog trenutka bio krajnje ograničen. Samo naporom rastuće poljoprivrede i produktivnosti domaće radinosti, prodor novca kao anonimne vladajuće sile nikada ne bi bio moguć. Hiljadama godina uvek je bilo tehnološkog napretka, ali su ljudi generalno preferirali da profit od uvećane proizvodnje koriste na dokolicu ili čulno uživanje radije nego na akumulaciju monetarnog kapitala. Takav ludački oblik proizvodnog razvoja mogao je biti nametnut jedino spolja, a društveno izdvojeni oružani i vojni kompleks ponudio je najbolje uslove za njegovo postizanje.

Kako proizvodnja vatrenog oružja više nije mogla da se izvodi decentralizovano, unutar granica prirodne agrarne i kućne proizvodnje, morala je biti koncentrisana. Isto je važilo za stajaće vojske i vojne aparate, čiji su pripadnici sada bili profesionalne ubice i nisu mogli da se izdržavaju kućnom proizvodnjom. Jedini medijum reprodukcije za izglavljenu vojnu mašinu bio je novac. Odvajanje vojnog aparata zasnovanog na vatrenom oružju od materijalnih potreba društva podudaralo se sa novčanom formom kao odgovarajućim medijumom. Permanentna oružana ekonomija topa i strukturalno nezavisne vojske, prevedene su, društveno govoreći, u sličnu ekspanziju društvene medijacije putem novca. Možda se održavala iz različitih izvora, ali sve je proizilazilo kao posledica „vojne revolucije“.

Ratni finansijeri, kondotijeri i landsknehti

Plaćenički kapetani ranog modernog perioda (condottieri), i musketari i topdžije pod njihovom komandom, bili su prvi podanici (subjekti) u potpunosti oslobođeni agrarne reprodukcije i bez društvene povezanosti. Tako je njihovo postojanje bilo prototip same forme subjekta, koja će počevši sa modernim dobom evoluirati u opšti društveni princip u obliku apstrahovanja rada od potreba.

U analizi istoričara kulture Rudolfa cur Lipea (Lippe) postaje jasno kako su se nove, krvave „zanatlije smrti“ transformisale u šablon modernog najamnog rada i upravljanja njime: „Planiranje vojnih poduhvata (...) moralo je da se potčini primatu profitne kalkulacije. Viteške predstave o časti i neustrašivosti koje krase nečiji status, više nisu bile u potražnji. (...) Nefunkcionalni ostaci feudalnog porekla, to jest, neposredni odnosi sa ljudima i stvarima za koje se čovek bori, postepeno su nestali, kako je jedna generacija „poslednjih vitezova“ sledila drugu. (...) Zaista, veliki broj ratnika se transformisao u vojnike, primaoce nagrade ili plate, a njihove vođe su isplaćivane iz blagajni država i institucija. Prvo tehnološko otkiće od presudne praktične važnosti uvedeno je u oblasti u kojoj su stvari poput apstraktnog rada i zamenljivih radnika koji rade za nadnicu odavno postojale: topovi su odgovarali cilju ratova koji su težili nečemu tako apstraktnom kao što je akumulacija mogućnosti trgovačkog kapitala. (...) Kako je broj landsknehta (najamnika) u oružanoj sili bio jednak broju ljudi koje je unajmljivač mogao da isplati, apstraktni sastav borbene snage u vidu topova kao mašina destrukcije bila je logična posledica.” (zur Lippe, 1988: 37)

Stari trgovački kapital nije bio logični prvobitni razlog za ovaj odnos između apstraktnog rada i pronalaska vatrenog oružja, kao što se to ovde tvrdi u smislu ontologije istorijskog materijalizma. Nije apstraktna mašina za ubijanje, top, bila ta koja je odgovorila trgovačkom kapitalu svojim već apstraktnim interesom za akumulaciju, nego je, naprotiv, sama geneza tog oblika interesa bila proizvod "vojne revolucije" i njenih društvenih posledica.

U ovoj tački bi istorijski materijalizam morao malo da poludi, pošto njegova pretpostavka „ekonomske baze“, u ovom slučaju u vidu rano modernog trgovačkog kapitala, nije u skladu sa dijalektikom „proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa“ koja je uistinu i sama bila kasni rezulat kapitalističkog oblika proizvodnje. Koje su to proizvodne snage prizivale apstraktni akumulativni karakter ranog modernog trgovačkog kapitala? Kompas ili pronalazak naočara? Navodna uzročna veza ne postoji.

Istina je da apstraktni karakter akumulacije i slobodnog preduzetništva moderne monetarizovane ekonomije nije mogao da proizađe direktno iz srednjovekovnih gradskih trgovaca i zanatlija. Ove grupe, smeštene u nišama agrarnog društva, ostale su vezane cehovima i profesionalnim udruženjima za uskogrudi sistem uzajamnih obaveza i tradicija. Njihova tržišta nije karakterisala slobodna konkurencija, a još manje apstraktna logika akumulacije. Sve dok trgovački klanovi, poput zloglasnih Fuggersa, nisu postali ratni finansijeri pod režimom vatrenog oružja, nije se interes okrenuo ka čistoj monetarnoj akumulaciji. Kao garanti kneževa, ovi finansijeri su imali ulog u ostvarivanju što je veće moguće monetarizovane otimačine. Ova profitna kalkulacija, oslobođena svih društvenih veza, odslikavala se u plaćeničkim zapovednicima. Apstraktna racionalizacija modernog poslovnog upravljanja proizašla je iz cevi pušaka i topova u rukama profesonalnih ubica i palikuća, ne iz zainteresovanosti za opšte dobro.

Upotreba musketa i topova je u određenoj meri bila rani oblik „apstraktnog rada“. Čak i danas većina ljudi zastane kada se susretne sa ovim terminom, iako nije teško shvatiti šta se pod njim podrazumeva. „Apstraktni rad“ je svaka aktivnost koja se vrši za novac, u kojoj je novac odlučujuć činilac, odnosno, gde je sadržaj rada relativno nevažan. Moderni monetarni subjektivitet je u svojoj originalnoj formi doveo tu indifirentnost do tačke uništenja, dovodeći u pitanje pritom i sopstvenu formu. Objektifikacija sveta u cilju indiferentnog stvaranja profita uključivala je samoobjektifikaciju kroz smrtonosni rizik. Preduzetnici i radnici smrti su prototipski podjenako jedinstveni subjekt-objekt istorije, plaćenički zapovednici, poznati još i kao menadžeri, jednako koliko i vojnici, poznati još i kao radnici. Nije važno protiv koga ili za šta se čovek bori, u koju granu proizvodnje se novac ulaže, kakvu vrstu rada čovek obavlja; dok god je cena prava, nije važno koliko će svetova izgoreti do temelja.

Nihilizam novca se u početku maskirao slikama seljačkog života. “Seno” je bio prvi sleng izraz za novac, a neko je težio tome da “pravi novac poput sena”, bez obzira na sve drugo, jedna pesma landsknehta išla je ovako:

Wir haben keine Sorgen
Wohl um das röm'sche Reich
Es sterb heut oder morgen,
Das gilt uns alles gleich.
Und ging es auch in Stücke,
Wenn nur das Heu gerät,
Draus drehen wir ein Stricke,
Der es zusammen näht.
Nije nas briga
za Rimsko carstvo
Da li će umreti danas ili sutra,
nama je svejedno.
I ako sve ode u paramparčad,
dok god bude dosta sena,
svezaćemo ga zajedno.

Obični vojnici u vojnim aparatima u razvoju su bili istovremeno brutalizovani i društveno ocrnjeni zbog nedostatka proizvodnih sredstava. Takođe, oni su bili prvi ljudi u mogućnosti da iskuse nezaposlenost. Kada u blagajnama gospodara rata više nije bilo novca, poslovi u vojskama bi se istopili. Mnogi musketari i topdžije bili su žrtve masovnih otpuštanja; našli su se, bez ikakve zaštitne mreže, bukvalno izbačeni na ulicu, i od njih se strahovalo kao od lutajućih prosjaka, lopova i povremenih ubica. Slika neukorenjenog i nezaposlenog vojnika bila je masovni fenomen.


Monetarizacija društva

Međutim, ratni plen i pozajmljivanje od ratnih finansijera nije bilo dovoljno da bi se ratna mašinerija držala u pogonu. Čitava društvena reprodukcija bila je iscrpljena u svrhu hranjenja ove mašine, a istovremeno je bila podvrgnuta monetarnoj formi. Isprva je to značilo monetarizaciju materijalnih potraživanja. Dok su naturalno-ekonomski porezi bili vezani za stvarne poljoprivredne prinose, monetarni porezi su ih u potpunosti apstrahovali od prirodnih uslova i još dublje uveli logiku vojnog aparata u svet svakodnevnog života.

Nezasita glad za novcem je pod režimom vatrenog oružja ostvarila dominaciju nad društvenim životom. Prema skorašnjim proračunima, poresko opterećenje je poraslo za ne manje od 2.200% između 15. i 18. veka. Brojni izvori svedoče da je nametanje monetarnog oblika kod ljudi izazvalo demoralizaciju.

Čak i Ruso (Rousseau) u svojim autobiografskim Ispovestima piše kako je saznao za patnje osiromašenog seoskog stanovništva tokom svojih mladalačkih skitnji: „Nakon nekoliko sati (...) zakucao sam na vrata seljačkog doma, iznuren i gotovo umirući od gladi i žeđi. Zaželeo sam da mi seljak obezbedi popodnevni obrok u zamenu za novac. Ponudio mi je obrano mleko i hleb od ječma, rekavši mi kako je to sve što ima. (...) Seljak, koji me je temeljno ispitao, zaključio je na osnovu mog apetita da je moja priča istinita. Nakon što je objasnio kako vidi da sam dobar i pošten mladić, i da nisam došao kako bih ga prevario, otvorio je vratanca tavana pored kuhinje, uspeo se kroz njih i vratio trenutak kasnije sa podebelom palačinkom. (...) Kada je došlo vreme za isplatu, ponovo su ga ophrvali nemir i strah; nije želeo novac, ali odbio ga je sa neobičnom posramljenošću (...) a ja nisam mogao da se dosetim čega se plaši. Konačno je, drhteći, izustio užasne reči: ’komesar’ i ’podrumski pacovi’. Saopštio mi je kako je sakrio vino zbog zvaničnika, a hleb zbog poreza, i da mu ne bi bilo pomoći ukoliko bi se javile sumnje da ne umire od gladi. (...) Napustio sam njegovu kuću podjednako besan i dirnut, silno jadikujući nad sudbinom tih krasnih predela na koje je priroda protraćila svoje blagoslove, samo kako bi postali plen poreskih agenata.“

Ovi poreski agenti su, uz ratne finansijere i kondotijere, predstavljali još jedan prototip aktera slobodnog tržišta, u tom smislu što su kupovali od države pravo da skupljaju poreze. A ako je bilo neophodno, onima koji nisu mogli da plate sudski izvršitelj bi konfiskovao i poslednju kravu ili alat, kako bi iz njih iscedio novac.

Ali ni konverzija plodova prirode u poreski novac i njen prekomerni rast nije mogla da zadovolji glad za novcem koju je ratna mašinerija imala. Vojni despoti modernizacije prešli su na osnivanje sopstvenih poslovnih poduhvata izvan cehova i profesionalnih udruženja; cilj ovih poduhvata više nije bilo zadovoljavanje potreba, već isključivo sticanje novca. Ove državne manufakture i plantaže po prvi put su proizvodile za veliko, anonimno tržište, koje će konačno postati preduslov za slobodnu konkurenciju. I kako se niko nije dobrovoljno javljao da bude jeftin najamni radnik, korišćeni su osuđenici, mentalno oboleli zatvorenici, a na periferiji i robovi. Čak su izmišljeni posebni zločini kako bi se prinudni rad mogao ostvariti na masovnom nivou. Upravnici novih zatvora i radionica namenjenih slobodnom tržištu, koji su se razvili tokom prinudne monetarizacije društva, upotpunili su slavnu kolekciju prototipova slobodnog preduzetništva.

Državotvorni rat

Kondotijeri, koji su sebe i svoje privatne vojske prodavali gradu ili vladaru koji bi ponudio najviše, bili su prelazna pojava. Uskoro su kneževske administracije, koje su se isprva javljale samo kao klijenti, uzele stvar u svoje ruke. Ono što će kasnije postati zakon razvoja u modernim ekonomijama, prvo se utvrdilo na nivou velikih sila koje su ratovale vatrenim oružjem: velike ribe su proždrale male.

Kada su jednom stavljeni u pogon samoperpetuirajućom dinamikom „vojne revolucije“, novostvoreni rano-moderni državni entiteti su se sudarali jedni sa drugima na talasu ekspanzije. U krvoprolićima koja su u to vreme bila bez premca, oprobali su svoje snage, koje su po prvi put bile utemeljene u tehnologiji velikih razmera, kako bi se izborili za nadmoć u Evropi. Liberalno-konzervativni švajcarski istoričar Jacob Burckhard pogodio je u metu kada je govorio o „državotvornom ratu“ ranog modernog perioda, jer tada su postavljene osnove danas još uvek postojećih struktura moći i tada je nastalo ono što zovemo politikom, naličje monetarizovane proizvodnje.

Ova dinamika bila je ubrzana otkrićem Amerika. Na isti način na koji je pokrenut razvoj moderne vojne tehnologije, kolonijalna ekspanzija u obe Amerike (nezamisliva bez vatrenog oružja) razvila se iz gladi vojnih mašina za novcem. Kao što je dobro poznato, avanturisti poput Pizara (Pizzaro) masakrirali su čitave indijanske nacije sa svega nekoliko topova i šačicom musketara. Ekonomija oružja i kolonijalizam gurali su jedno drugo ka novim visinama. Neprestani saobraćaj preko Atlantika zahtevao je programe izgradnje ogromnih flota, što se – ponovo – moglo izvesti jedino pomoću apstraktne monetarne ekonomije. „Državotvorni rat“ je zadobio transkontinentalne dimenzije. Iza logike topova vrebala je oholost svetske dominacije. Tako je Sedmogodišnji rat (u Sjedinjenim Državama poznat i kao Francusko-Indijski rat), od 1756. do 1763 – između Pruske i Engleske sa jedne strane, i Austrije, Rusije i Francuske sa druge – bio prvi svetski rat, jer je simultano vođen u Evropi i u kolonijama Novog sveta.

Istoriju je sada činio sve brži niz vojnih sukoba. Prema Džefriju Parkeru modernost je bila najmanje miran period u celokupnoj ljudskoj istoriji, kako u pogledu učestalosti ratova, tako i u pogledu njihovog trajanja i razmera. Ovu koncentraciju ratovanja i militarizaciju ekonomije pratila je nužna centralizacija društva. Velike ribe nisu proždrale male samo među državama, već je i unutrašnja dominacija iznova stvorena unutar država definisanih topovima. Do 16. veka nije bilo organizovane administracije koja se prostirala odozgo na dole. Obični ljudi su morali da plaćaju poreze u vidu prirodnih proizvoda ili rada, ali su osim toga bili ostavljeni na miru. Većinu pitanja rešavale su ustanove koje su bile koliko autonomne, toliko i ograničenog autoriteta. Postojale su čak i velike oblasti u kojima naoružani slobodni seljaci i zanatlije nisu znali za feudalizam; represivni karakter strukture ovde je proizlazio iz uskosti odnosa zasnovanih na krvnom srodstvu.

Modernizacija isprva nije značila ništa drugo do uništavanje ovih oblika „uskogrude autonomije“ odozgo i spolja, kako bi se ljudi potčinili „političkoj ekonomiji vatrenog oružja“ u vidu monetarnog oporezivanja i, na kraju, pretvoreni u jedinice apstraktnog rada koje proizvode novac. Od seljačkih ratova 15. i 16. veka do ludita 19. veka, nezavisni proizvođači su se branili u očajničkoj pobuni protiv potčinjavanja i pretvaranja u topovsko meso zarad ratne mašinerije i njene apstraktne monetarne ekonomije. Ovaj je otpor ugušen u krvi. Apsolutistički državni aparat, izgrađen na temeljima izuma vatrenog oružja, sprovodio je svoje zapovesti silom.

Izolovana ekonomija

Iza sveprisutne moderne prisile da se zarađuje novac stoji logika grmljavine topova. Oni su pokrenuli dinamiku društvenih transformacija koje su počele da se okreću protiv svojih tvoraca u 18. veku. „Politička ekonomija“ oružanog i vojnog aparata, odvojena od društva i održiva jedino kroz apstraktni rad, postala je nezavisna od svoje originalne svrhe. Iz gladi za novcem vojnih despota rane moderne uzdigao se princip „valorizacije vrednosti“, koji je pod imenom „kapitalizam“ delovao od početka 19. veka. Rigidna ljuštura vojnog-etatizma odbačena je sa strane kako bi se sada nezavisnoj mašineriji novca omogućilo da napreduje kao svrha sama po sebi unutar „ekonomije izolovane“ (Karl Polanyi) od svih društvenih i kulturnih stega, i kako bi se anonimnoj konkurenciji dala neograničena vlast.

Ovaj oblik totalne konkurencije nosi Kainov beleg, koji svoje poreklo ima u totalnom ratu, čak i na nivou terminologije. Nije slučajnost što je Tomas Hobs (Thomas Hobbes), osnivač moderne liberalne teorije države, proglasio „rat svih protiv svih“ za prirodno ljudsko stanje. Zagovornici takozvanog Prosvetiteljstva su bili ti koji su u 18. veku preveli imperative „izolovane ekonomije“ u apstraknu filozofsku ontologiju „autonomnog subjekta“, što je ionako bilo predefinisano od strane totalitarnog oblika vrednosti. Socijalizam je, sa druge strane, samo ustvrdio sopstveno pravo na državu kao trancedentalni subjekt, kao suprotni pol iste buržoaske ontologije i stoga nasledio ratno-ekonomsko poreklo modernog sveta. Postojao je razlog zbog kojeg je marksizam radničkog pokreta nesamosvesno usvojio frazu „radna armija“.

Za današnje demokratije globalnog tržišta, „izdvojena“ valorizacija vrednosti koja je svrha samoj sebi i apstraktni rad su odavno bili internalizovani i prihvaćeni kao prirodni. Oni su vodili kako monetarizaciju svih oblasti života tako i prateću birokratsku administraciju ljudi do ekstrema. Sva prava i slobode, sva navodna samoodređenja i odgovornosti, sva politika i svi parijski programi su uvek podređeni ovoj neizrečenoj apriornosti.

Radikalna kritika kapitalizma biće blokirana dok god deli ontološku osnovu sa buržoaskom subjektivnošću. Većina levičarskih kritika buržoaske ontologije i sama zagovara buržoasku ontologiju. Implicitno ili eksplicitno, one žele da sebe ponovo uvere u ontološki konstrukt buržoaskog prosvetiteljstva i da usvoje agnostičko gledište spram pitanja stvarnog porekla modernosti, protivčinjenično tvrdeći da se kapitalizam razvio direktno iz agrarnog društva.

Suprotstavljena i emancipovana antimodernost neće iznedriti ideologiju koja gleda unazad, već će pre nastaviti ozbiljno sa „negativnom dijalektikom“, s one strane Adorna i istorijskog materijalizma; ukratko, ona će raskinuti sa prosvetiteljskom ontologijom subjekta jednom za svagda. To uključuje novu evaluaciju istorije, evaluaciju koja više neće ignoristati poreklo modernosti u „političkoj ekonomiji vatrenog oružja“.




Literatura

Norbert Elias: Über den Prozess der Zivilisation. Soziogenetische und psychogenetische Untersuchungen. Frankfurt/Main 1990, first1936.

Rudolf zur Lippe: Vom Leib zum Körper. Naturbeherrschung am Menschen in der Renaissance. Reinbek bei Hamburg 1988, first 1974.

Karl Marx: Das Kapital. Kritik der politischen Ökonomie, Erster Band. Berlin 1965, first 1867.

Geoffrey Parker: The military revolution. Military innovation and the rise of the West, 1500 - 1800. Cambridge - New York 1988.

Karl Polanyi: The great transformation. New York 1975, first 1944.

Werner Sombart: Krieg und Kapitalismus. München 1913.

Max Weber: Die protestantische Ethik. Tübingen 1984, first 1920.

Max Weber: Wirtschaft und Gesellschaft. Grundriss der verstehenden Soziologie. Tübingen 1985, first 1922.

Karl Georg Zinn: Kanonen und Pest. Über die Ursprünge der Neuzeit im 15. und 16. Jahrhundert. Opladen 1989.